Da bi se razumelo zašto klima slabi, treba prvo razumeti šta ona zapravo radi. Ona ne proizvodi hladan vazduh, nego uzima toplotu iz kabine i izbacuje je napolje. To se postiže tako što rashladno sredstvo neprekidno kruži kroz zatvoren sistem i pri tome menja stanje, prelazi iz tečnog u gasovito i nazad. Pri isparavanju upija toplotu iz vazduha koji prolazi kroz isparivač u kabini, a pri sabijanju i hlađenju tu toplotu predaje napolje. Ceo taj krug pokreće kompresor, koji radi preko kaiša sa motora. Iz toga sledi nekoliko stvari koje objašnjavaju gotovo sve kasnije probleme. Prva je da sistem mora biti zatvoren i zaptiven. Druga je da količina rashladnog sredstva mora biti tačna. Treća je da vazduh mora nesmetano prolaziti i kroz kabinski deo i kroz onaj napolju, jer bez protoka nema razmene toplote.
Scenario koji prepoznaje veliki broj vozača izgleda ovako. Prve godine klima hladi odlično. Druge godine je i dalje dobro, ali se primeti da joj treba malo duže. Treće godine je potrebno voziti sa jačim ventilatorom da bi se postigao isti efekat. Četvrte godine, prvog vrelog dana, iz otvora izlazi mlak vazduh. Vozač zaključi da se klima pokvarila preko zime. U stvarnosti se nije pokvarilo ništa, nego se sistem godinama polako praznio, jer je gubitak rashladnog sredstva prirodan i dešava se kroz zaptivke i spojeve, u vrlo maloj količini svake godine. Kada nivo padne ispod određene granice, hlađenje naglo opada, a kod većine vozila se pri niskom nivou i kompresor isključuje radi zaštite. Zbog toga se punjenje ne radi tek kada klima prestane da hladi, nego periodično, kroz punjenje auto klime, jer se time sistem drži u radnom opsegu.
Postoji velika razlika između pravilnog punjenja i običnog dosipanja. Prvo, količina rashladnog sredstva je propisana za svako vozilo i izražena u gramima, a i previše i premalo smanjuju efikasnost. Previše punjenja podiže pritisak u sistemu i opterećuje kompresor, a premalo znači slabo hlađenje i lošije podmazivanje. Drugo, pravilan postupak podrazumeva da se stari sadržaj izvuče i izmeri, da se sistem vakumira, čime se iz njega uklanjaju vazduh i vlaga, i tek onda se puni tačna količina. Treće, uz rashladno sredstvo ide i ulje za kompresor, koje kruži zajedno sa njim i podmazuje ceo sistem, pa se i ono dopunjava po specifikaciji. Četvrto, pre punjenja se proverava da li negde curi, jer se u suprotnom novi sadržaj izgubi za nekoliko meseci i ceo posao se ponavlja.
Ovo je razlog zbog kog se sistem vakumira, a mnogi ne znaju zašto je to bitno. Ako u zatvoreni krug uđe vazduh i vlaga, dešava se nekoliko loših stvari. Prva je da vlaga u kombinaciji sa rashladnim sredstvom i uljem stvara jedinjenja koja nagrizaju metalne delove iznutra, pa se vremenom javljaju curenja na mestima gde ih ranije nije bilo. Druga je da vlaga može da se zaledi na uskim mestima i time povremeno blokira protok, što daje neobičan simptom, klima hladi pa prestane pa opet proradi. Treća je da vazduh u sistemu podiže pritisak i smanjuje efikasnost. Zbog toga postoji i deo koji se zove sušač, čija je uloga da veže preostalu vlagu, a on ima ograničen vek i menja se pri većim zahvatima. Sve to je razlog zbog kog se sistem koji je bio otvoren nikada ne puni bez vakumiranja.
Kompresor je najskuplji deo sistema i istovremeno onaj koji strada zbog tuđih grešaka. Njegovi delovi se podmazuju uljem koje kruži zajedno sa rashladnim sredstvom. Iz toga sledi ključna posledica. Kada sistem ostane bez sadržaja, prestaje i podmazivanje, pa kompresor koji nastavi da radi uništava sam sebe. Zbog toga vozila imaju zaštitu koja ga isključuje pri niskom pritisku, i zbog toga je pogrešno terati klimu kada je očigledno da ne hladi. Znaci da kompresor odlazi su prepoznatljivi. Zvuk pri uključivanju klime koji ranije nije postojao, zveckanje, brujanje ili škripa. Trzaj motora pri uključivanju. Povremeno hlađenje koje se gubi. Kada kompresor strada, u sistem se raznesu sitne čestice, pa se zbog toga remont kompresora nikada ne radi bez čišćenja ostatka sistema, jer bi nov deo stradao isto tako.
Ovo je savet koji ljudi najčešće čuju a retko primenjuju. Kada klima duže vreme stoji neupotrebljena, celu jesen i zimu, dešavaju se dve stvari. Prva je da se zaptivke isušuju, jer ih podmazuje upravo ulje koje kruži kroz sistem dok radi, pa nakon dugog mirovanja postaju krute i počinju da propuštaju. Druga je da se kompresor ne podmazuje, pa se pri prvom uključivanju u proleće javlja najveće opterećenje. Rešenje je jednostavno i besplatno, klimu treba uključiti na desetak minuta svakih nekoliko nedelja, i to i zimi. To se može raditi zajedno sa grejanjem, jer klima u tom režimu i suši vazduh, pa brže skida maglu sa stakala. Time se dobija dvostruka korist, bolja vidljivost zimi i sistem koji ne strada od mirovanja.
Nije svako slabo hlađenje posledica praznog sistema, i vredi znati razliku. Prvo, zapušen filter kabine, koji smanjuje protok vazduha, pa iz otvora izlazi malo vazduha iako je hladan. To je najčešći uzrok i najjeftiniji za rešavanje. Drugo, zaprljan kondenzator, deo ispred hladnjaka koji se puni insektima, lišćem i prašinom, pa se toplota ne odvodi napolje, i to se najviše primeti u gradskoj vožnji u mestu. Treće, neispravan ventilator, iz istog razloga. Četvrto, elektronika i senzori, koji mogu isključiti kompresor iako je sve fizički ispravno. Peto, zaklopke u kabini, koje mešaju topao i hladan vazduh, pa se dešava da klima hladi ali se topao vazduh dodaje. Zbog toga se pre bilo kakvog punjenja radi provera, a to je zadatak koji pokriva dijagnostika klima sistema.
Ustajao i vlažan miris koji se oseti prvih sekundi po uključivanju klime nije kvar, i to je važno znati. On nastaje na isparivaču, koji se pri radu ohladi ispod temperature vazduha, pa se na njemu kondenzuje vlaga. Ta vlaga u kombinaciji sa prašinom i organskim česticama stvara idealne uslove za razvoj mikroorganizama, i upravo taj sloj daje miris. Pored neprijatnosti, on ima i praktičnu posledicu, jer se sve to uduvava u kabinu i udiše, što je posebno bitno kod osoba sa alergijama i kod dece. Rešenje je čišćenje isparivača i zamena filtera kabine, postupak koji se zove dezinfekcija. Postoji i navika koja pomaže u prevenciji, da se klima isključi nekoliko minuta pre kraja vožnje, a ventilator ostavi da radi, čime se isparivač prosuši i miris se javlja znatno ređe.
Pošto je sistem zatvoren, svako ozbiljnije praznjenje znači da negde postoji propuštanje. Ono se retko vidi kao kap, jer rashladno sredstvo isparava čim izađe. Zbog toga se traži drugim metodama. Prva je merenje pritiska i posmatranje kako sistem gubi. Druga je kontrastno sredstvo, materija koja se ubaci u sistem i koja pod odgovarajućim svetlom pokaže tačno mesto izlaska. Treća su uređaji koji detektuju gas. Mesta na kojima se curenje najčešće javlja su predvidiva, spojevi creva, zaptivke na kompresoru, kondenzator koji je izložen udarima kamenčića sa puta i sam isparivač. Praktičan zaključak je važan. Ako se klima puni svake sezone, to nije normalno održavanje nego znak da postoji curenje, i tada dopunjavanje samo odlaže rešenje i stalno košta.
Način korišćenja utiče i na efekat i na vek sistema. Prvo, kada je auto stajao na suncu, korisno je prvo izduvati vreo vazduh, voziti kratko sa otvorenim prozorima ili sa jakim ventilatorom, pa tek onda zatvoriti i uključiti klimu, jer sistem tada ne mora da hladi vazduh od preko šezdeset stepeni. Drugo, recirkulacija se koristi kada se kabina hladi, jer se time ponovo hladi već ohlađen vazduh, ali se posle vraća na dovod spolja, jer duga recirkulacija podiže vlažnost i zamagljuje stakla. Treće, ne preterivati sa razlikom u odnosu na spoljnu temperaturu, jer prevelika razlika nije prijatna i nije zdrava. Četvrto, otvore usmeriti tako da hladan vazduh ide naviše, jer hladan vazduh prirodno pada. Peto, ne isključivati klimu naglo pri izlasku, nego je ugasiti nešto ranije.
Održavanje klime ima svoj ritam i vrlo je jednostavno. Pre leta se radi provera pritiska i efikasnosti hlađenja, menja se filter kabine, čisti se kondenzator i proverava rad ventilatora, a po potrebi se sistem puni. To se radi u proleće, a ne prvog vrelog dana, kada su svi servisi puni i kada se čeka. Tokom zime se klima povremeno uključuje da bi se održala zaptivenost i podmazivanje. Pored toga se povremeno proverava da odvod kondenzata nije zapušen, jer se u suprotnom voda skuplja i završi u kabini, najčešće ispod saputnikovog sedišta. Uz sve to ide i jedno pravilo koje najviše štedi, klima se ne tera kada ne hladi, jer se time najčešće uništava kompresor, a to je razlika između manjeg troška i najskupljeg dela sistema.
Kada se sve sabere, kod klime važi ista logika kao i kod ostalih sistema u vozilu. Redovna provera i punjenje na vreme spadaju u predvidiv i mali trošak. Zapušen filter i prljav kondenzator se rešavaju za kratko vreme. Curenje koje se otkrije rano popravlja se na jednom mestu. Sa druge strane, sistem koji se godinama tera prazan završi tako što se menja kompresor, a uz njega i deo ostalih komponenata, jer se ostaci raznesu kroz ceo krug. Razlika između te dve situacije nije u sreći nego u tome da li se reagovalo kada je klima počela slabije da hladi ili tek kada je prestala. Zbog toga se pregled radi pre nego što zatreba, a ne u prvoj vrelini, a šta sve obuhvata redovno održavanje vidi se kroz redovan servis i održavanje klime.
